03 Zanzibar (drugi deo)

The second part of the Zanzibar adventure story is here! If you haven’t heard the first part, check it out here.

We want to thank our guest Ljubica, for sharing this story with us, and also for providing us with these amazing photos.

In this (second) part, you will get almost 20 minutes of conversation in Serbian. You will hear stories about exotic cities and islands, wonderful tours and wildlife.

Don’t forget to check out the transcript of our conversation in Serbian to get the most out of this podcast. This is a conversation between two native speakers, so reading the transcript while listening to our conversation can further help you with your listening, pronunciation and speaking skills. Since there are no explanations of words and phrases at the end of our advanced podcasts, the transcript can help you explore our story further.

Check out the transcript of our conversation in Serbian

  • Zdravo, ljudi. Evo nas opet. Ovo je drugi deo Zanzibar podkasta tako da, ako niste čuli prvi, preporučili bismo vam da prvo poslušate prvi deo, pa tek onda ovaj. Ljubica, moja sestra, nam je u prvom delu pričala o tome kako je odlučila da ode na Zanzibar, kakav je put do Zanzibara i generalno neke informacije o samom Zanzibaru. O…i o stanovnicima Zanzibara. A sad ćemo čuti šta je ona u stvari sve videla na Zanzibaru, šta je doživela, gde su ih vodili i sve što je bilo deo tog putovanja. Osim povratka. Okej, Ljubo, ‘ajde da vidimo šta ste sve videli na Zanzibaru. Polako, ima dosta stvari…tako da, lagano.
  • Da, ali verujem da će slušaocima biti zanimljivo jer je stvarno vrlo raznoliko i ima svašta da se vidi. Prvog dana obilazili smo Stone Town koji je stari deo glavnog grada Zanzibara. On se zove Stone Town, jelte, zato što zaista jeste svakak kuća i svaka građevina tamo napravljena od kamena. Stone Town je zaštićen od strane Uneska i svaka izmena koja se vrši mora biti pod posebnom kontrolom i odobrenjem. Oni, kada se neka kuća sruši, što se dešava često jer su stare, sačuvaju sav materijal i vrate ga nazad.
  • O, to je baš lepo.
  • Da. To smo videli na par mesta. Inače, putevi su uglavnom zemljani, oni nisu nešto menjani iz tog perioda tako da je ovako velika avantura. Pošto ima čestih kratkotrajnih pljuskova, kao u svakom tropskom području, kada se završi pljusak zaista je ovako zanimljivo posle prolaziti kroz sve te ulice. Oni dosta brzo voze, voze uglavnom neki…
  • Samo da te pitam, putevi su zemljani u gradu u tom delu gradu gde ste bili ili svuda?
  • Da, da. Pa svud, mislim, nisu ovi glavni koji su magistralni, taj neki nivo, nemaju auto-put. A recimo da od aerodroma, kada smo dolazili do tog mesta, tu je bio asfaltiran put, ali čak i to nije, nije uvek slučaj. Čim malo negde zađete, nije, nema nikakvog posebnog puta nego je samo zemljani ili od peska.
  • Mhm.
  • I u gradu voze uglavnom džipove i bicikle dosta voze i motoriće. I dosta su uvek u nekoj žurbi, uvek vam sviraju, uvek vas nešto poluzgaze, tako da…s obzirom da žive hakuna matata život dosta ludo voze.
  • Možda sa…hakuna matata samo kad izađeš iz automobila.
  • Pa, da. I vole tako da, da sviraju naročito turistima da, da ih onako malo zadirkuju time i privlače pažnju verovatno. Obišli smo i muzej Fredija Merkurija.  To nije stvarno njegova kuća gde je živeo. Vodiči su nam rekli da nije poznato, zapravo, koja je tačno bila njegova kuća.
  • Ali mogu da, mislim, saznaju od njegovih roditelja.
  • Tako su nam rekli. Možda oni samo nisu bili informisani. Uglavnom, mislim da ta konkretno kuća gde se nalazi muzej nije ta koja je njegova. Ona je dosta ovako blizu plaže i tu je više odata počast njemu.
  • Kao neki omaž.
  • Jeste. Ne nalaze se nikakvi autentični komadi nego su uglavnom neke kopije, što fotografija, što nekih njegovih ličnih stvari. Nisam sigurna koliko su i te lične stvari autentične. Mislim da su, ono, ljubaznošću njegovih roditelja i sestre došli u posed nekih fotografija koje su samo skenirali da bi izložili tu u muzeju. A izložene su njegove ploče, ono, kaveri ploča.
  • Da li je muzej posećen?
  • Pa…s obzirom da kad smo mi bili nije bilo puno turista jer je već bila pandemija u zahuktanju, nije bilo puno ljudi. Ne znam kako izgleda kad, kad ima više turista u sezoni.
  • Dobro. Šta ste još videli?
  • Sledećeg dana smo išli na izlet na Prison Island. To je jedno od ostrvaca u arhipelagu. Ono se tako zove zato što građevina koja je tu napravljena je primarno bila namenjena da bude zatvor. Trebalo je primarno da bude zatvor. Međutim, u tom trenutku je izbila žuta groznica na kopnenom delu i na ovom većem delu ostrva, to jest, na najvećem ostrvu, tako da se ta zgrada nikada, zapravo, nije ni koristila kao već kao bolnica. Tu su izmeštali ljude koji su i kasnije kako je bila koja bolest i zaraza koja ih je zahvatila. Svi bolesnici su bili izolovani tu na ostrvu i lečeni. Ta zgrada je, naravno, sada u ruševinama i ne koristi se više uopšte. Više je ovako kao turistička atrakcija. Ali su zato oni iskoristili to ostrvo da na njemu žive džinovske kornjače. To je baš veliki utisak.
  • Kad kažeš džinovske kornjače, koliko džinovske misliš da su?
  • Pa…recimo da su visoke oko metar, da je to najveća otprilike visoka metar i možda i u dužinu toliko, možda malo više kad pruži glavu, ali ono…dosta su velike, te, teže…oklop im samo teži, ne znam, koliko kilograma ako ne, mislim da su možda čak rekli da u tonama se meri.
  • Ali one su izvorno na tom ostrvu ili su ih doveli?
  • One su bile poklon, sad već sam dosta detalja zaboravila što će se primetiti jel’…Ne znam da li je bilo beše poklon vlade Australije ili Novog Zelanda. Oni su im poklonili četiri kornjače koje su se tu nastanile i onda su se one razmnožavale i došle su do broja od dvesta kornjača.
  • Divno.
  • Međutim, onda su ljudi shvatili da mogu imati korist od toga i počeli su da kradu kornjače sa ostrva.
  • Haaa!
  • Da, i da ih odnose dalje. I onda se opet sveo broj kornjača tu na tako, od pet do deset.
  • Joj, da l’ je moguće?
  • Da, ali onda su oni poveli više računa i stavili verovatno i neku stražu tu…
  • Da.
  • …koja čuva kornjače, zatvorili taj tu deo i sad ih opet ima oko dvesta.
  • O, pa super.
  • Namnožile su se. One kad su male izgledaju kao obične kornjače, mislim kao kornjače koje mi imamo u Srbiji kao ljubimce koje viđamo. Ovaj, ali umeju…ta koja je najstarija ona je stvarno i najveća i ona ima oko dvesta godina. One dugo i žive.
  • Čoveče.
  • I njoj je već, na primer, krenuo malo da se urušava oklop.
  • Eto kako ona, ona i dalje živi, ali oklop se raspada, mislim, ne može da izdrži.
  • Da, krenuo je već ono da se razgrađuje, ne znam.
  • Da, da.
  • Ili je ona doživela možda neku povredu. Eto, ona jedina ima to udubljenje u oklopu. I na svakoj, na oklopu svake kornjače piše koliko ima godina.
  • Divno. Baš slatko. Nadam se da su i turisti fini prema njima.
  • Pa…naglašava se, nažalost, kada se dođe tamo, vodiči i ljudi koji su tu zaduženi za očuvanje tog rezervata, naglašavaju nažalost da je zabranjeno jahanje kornjača, što znači da postoje ljudi koji su to pokušavali ili, ne daj bože uspeli.
  • Gospode.
  • Tako da, eto. Mislim, uglavnom ih maze i slikaju se s njima, ali očigledno postoje i…
  • Neki primerci koji, koji to ne rade.
  • Da.
  • Dobro, šta ste još videli?
  • Tog dana smo obišli i plažu tu na Prison Island-u i prvi put smo se tu kupali. Ta plaža je isto savršena. Mislim da je to bilo to za taj dan. Onda, sutradan smo išli na obilazak farme začina i Ozani šume. To je, mislim ja sam to zamišljala onako kako izgledaju naša poljoprivredna domaćinstva uređeno, ne znam, red ovog, red ovog. Ali, ne. Na Zanzibaru je to sve dosta slobodno i divlje i tako se spontano, zapravo, uzgraja jer neki od tih drveća verovatno tu postoje godinama. To je…
  • Pa, neko brine o tome?
  • Da, da, brinu i posle beru i verovatno, ne znam, ako je potrebno nešto dodatno da im rade, zalivanje ili neko prskanje, mada čisto sumnjam da ima prskanje…
  • A koji su najpopularniji tamo izvorni neki začini?
  • To je sve u sklopu, dakle, te šume. I ima dosta, na primer, palmi. Oni beru taj kokos i prodaju ga i na plaži, to je velika atrakcija. Imaju karanfilić, vanilu, biber, kakao, pamuk, limunovu travu. I to jeste velika atrakcija, kad se završi cela ta tura, ona, oni vam posle daju malo i da probate jer, ovo što su začini, vi samo otprilike mirišete i, ili imaju neki začin sad, više ne mogu ni da se setim kako se zove, koji, od koga se pravi boja i oni se mažu tom bojom. Tako da smo se i time malo zabavljali. Dok idete kroz šumu oni vam prave različite neke rekvizite, nakit i krune i korpice od lišća tog pruća koje raste tu u šumi. Na kraju degustirate voće koje postoji koje je slično kao kod nas, al’ opet, postoje varijacije na temu. Ono što mi je bilo najčudnije je, oni to kažu slatki limun, al’ to, zapravo, uopšte nije slatko, to je limun koji nije kiseo.
  • Pa kakav ukus ima?
  • Pa samo vodenast. Ne, ne, nije ni sladak onako kao narandža recimo, a nema ni kiselinu kao limun, nego je tako vodenast.
  • Eto. Šta si još probala? Je l’ si probala još neku voćkicu tako čudnu za nas?
  • Oni, ono što, što je, mislim, turistima tamo najzanimljivije, a i najukusnije da probaju je mango njihov, passion fruit, dragon fruit. To ima i u, ovako, i kao i sok od toga. U stvari, nisam sigurna. Dragon fruit je ono roze?
  • Sad si me zbunila između toga šta je jedno, šta je drugo.
  • Dobro, nešto od toga.
  • Mislim da jeste ono…
  • Nije ono roze, nego ono narandžasto.
  • Dobro.
  • Od toga imaju, na primer, i Fantu koju prave tamo. Mislim, ne verujem da prave tamo nego…
  • A je l’ to nije ova marakuja? Il’ sam se ja potpuno zbunila?
  • Ne znam.
  • Potražićemo na internetu.
  • Da, i imaju male banane, to smo probali, one su baš slatke. Kokos mi se, na primer, nije nešto svideo, ni ono meso, ni ona vodica koja se pije, ono. Ali to nam isto, isto su nam pokazali kako se seče kokos, kako se skida. Doduše, nije išao taj vodič skroz baš, ali penjao se uz palmu, ovaj, i tu izvodio isto neki performans. Tako da, trude se da, da, onako, obogate izlet i imaju foru da prodaju Šanel Number Zero. Pošto na, tu farmi raste i ileng-ileng, ileng-ileng.
  • Okej, šta je to?
  • To je isto neka biljka koja se koristi za Šanel Number Five. A oni tu prave lokalno svoj neki parfemčić koji je onaj uljani. Mislim, nema nikakva industrijjska proizvodnja, oni to nešto umuljaju sve te začine sa još nekim travkama i onda to liči na miris Šanela Number Five.
  • Pa, dobro, zanilmljiva, mislim, priča. Zanimljiva priča za turiste.
  • Da. Da, da, to im je fora na kraju ture, kao da li želite Šanel Number Zero?
  • Dobro, i rekla si da ste bili u školi. To si pomenula prošli put.
  • Da, u školu smo išli kad smo krenuli za jedno drugo mesto, pošto u početku smo bili u Stone Town-u, prvih par dana, a onda smo otišli u Nungvi, koji se nalazi na severu ostrva i ono je…to je najturističkije mesto jer ima najlepšu plažu i više je za odmor. Nema nikakvih drugih nekih aktivnosti i atrakcija. I usput smo svratili u afričku školu. To je u sklopu jednog sela na Zanzibaru i obišli smo nekoliko razreda. Ta, ta, ti prvi uzrasti više su nešto kao obdanište. Oni sede ukrug na podu. Naravno, svuda su podovi zemljani. Tabla im je, zapravo, samo neki premaz na zidu, crni, gde oni pišu, beleže ko je odsutan, prisutan. A pošto nemaju nikakve knjige onda imaju ilustracije vezane, recimo, za biologiju ili za matematiku, koju verovatno rade nastavnici i onda im objašnjavaju. A negde, to sam rekla prošli put, negde od dvanaest godina kreću da uče engleski. On je obavezan. I čak pišu na engleskom. Posle smo otišli u jedno odeljenje koje je bilo se ne…sa đacima starijeg uzrasta. I oni su pisali uveliko na engleskom, mislim da su matematiku radili na engleskom i baš i lepo pišu. Jako su stidljivi, ovi stariji. Hteli su da ostvare neki kontakt, ali su se jako postideli. Dečaci su se skroz sklonili u ćošak učionice, a devojčice bi se stidele ovako samo kad im priđemo. Tako da bilo je, bilo je zanimljivo videti i to. Pre toga smo išli, taj izlet sam zaboravila, na, na Blue safari, koji je podrazumevao obilazak jednog peščanog spruda i zaliva i nekih uvala u stenama koje su se nalazile na ostrvu pored. I na kraju smo i tu imali ručak sačinjen samo od morskih plodova. To je bilo baš, baš super. Onda smo posetili i tu pijacu njihovih suvenira koje oni iznose popodne na tom ostrvu kada dođu turisti.
  • A nešto si mi pominjala, to ne znam kad se desilo, za neke majmunčiće.
  • A, da. Kad smo obilazili farmu začina išli smo da vidimo i šumu gde se nalaze crveni kolobus majmuni, koji su, koji se nalaze samo na Zanzibaru i tu su zaštićena vrsta. I tog dana smo išli i na plažu Paje ili Pađe, sad zavisi kako ko izgovara, koja ima jako izražene plime i oseke. I kada smo stigli okeana nije bilo i meštani su nam rekli da je on sada daleko četiri kilometara od obale. Ali do popodneva, voda je već došla, samo što je bila jako plitka i jako vruća i ono, neupotrebljiva. Ali i to je isto baš veliki doživljaj jer stojite na plaži i izgleda vam kao beskrajno prostranstvo peska. I brodići svi koji se nalaze tu su isto u pesku i ono, čekaju da dođe voda.
  • Čoveče. Dobro, znači, puno stvari.
  • Da, verovatno sam nešto i zaboravila. Da, snorkling sam recimo zaboravila. To je isto bilo baš zanimljivo zato što su bili veliki talasi tog dana, a niko od nas nije iskusan u tome. Niko nije znao da diše na onu lulu i tako smo se samo izubijali. Videli smo neke ribice ispod broda i to je bilo to.
  • A dobro, zanimljivo iskustvo.
  • Da.
  • Dobro. Ja samo da te pitam poslednju stvar, pošto smo malo odužile. Ovaj, šta ti se najviše svidelo? Šta je ostavilo najveći utisak na tebe?
  • Pa sve.
  • Al’ nešto što bi morala da izdvojiš kao baš onako neponovljiv i vredan trenutak ili doživljaj.
  • Pa možda životinje. Zato što su one tamo baš autentnične ono, ne možete baš svuda da ih vidite. Možda neke od ovih drugih stvari i mogu da se nađu na drugim destinacijama, ali ovo su baš autentične vrste koje…Doduše, džinovskih kornjača ima i na drugim lokacijama.
  • Da, one su importovane.
  • Da, ovaj, ali opet, ne verujem da je na nekom lokalitetu blizu nas. Ali, evo, recimo, ovi majmuni, oni su autentični za Zanzibar.
  • Da. Verovatno i, tako nešto bi se desilo i se ide na Madagaskar gde isto ima toliko…
  • Da, da.
  • …mnogo, ovaj, vrsta tipičnih samo za to ostrvo. Dobro, sad stvarno moramo da idemo. Jako je bila zanimljiva priča i hvala ti što si podelila sa nama, kao što si podelila i slike koje ćete moći da vidite na… ako gle…ako slušate podkast preko Jutjuba. Hvala.
  • Hvala vama i nadam se da će vam priča biti zanimljiva. Ja sam malo pričala zbrda-zdola. Nadam se da mi slušaoci neće zameriti.
  • Ovaj, ne, i ne, ja se nadam da ćeš nam opet doći sa nekom drugom pričom ili nekom drugom avanturom.
  • Naravno, kad god me pozovete.
  • Hvala, vidimo se!
  • Ćao!
  • Čao!

You can listen to this episode on

Apple Podcasts
Spotify
Youtube
Castbox
Google Podcasts

TalkIn' Serbian Newsletter

Subscribe to our podcast and get your daily input of Serbian language. Our podcast teaches you real language for your everyday life in Serbia.

close

Subscribe to our Newsletter

Get all the news about our courses and offers directly on your email.